Понос Дома ученика – песма Сандре Вељковић
Дом ученика у Прокупљу је поносан на своје ученике, који нас изнова изненађују талентом и креативношћу. И ове године смо изнедрили младе песникиње које су успешно конкурисале на Фестивалу љубавне поезије Иван Пангарић у Сомбору.
У ужи избор фестивала ушле су песме Сандре Вељковић. Сандра воли да чита књиге и пише поезију. Стиховима изражава своје емоције. Ужива да поклања пажњу драгим особама, а покреће је музика.
ПРЕЈАКО ЈЕ
Шта сам ти ја, моја звездо,
имаш ли мало љубави за мене?
Како само поглед скриваш
кад ти, па и у сну,
моје име неко спомене.
Зар сам постао она једна ружа
коју си згазила
док си трчала у његов загрљај?
Са надом да ти утопли срце и
разигра душу, говорио је
да те никад пустити неће.
Али нека, не кривим те, звездо.
Само небо нека зна
да си мени најсветлија била и кад
си најмање сијала.
Шта сам ти сада ја?
Неко писмо, без адресе
И без броја.
Све је исто, само тебе нема,
жељо моја.
УЗЕШЕ ТИ
Узеше ти, моја песмо,
сваку сузу што написа те,
склонише одело,
капут и угрејаше
срца своја.
Узеше ти, и крила и небо,
а ти крха, стојиш мирно.
Узеше ти, моја ружо,
мирис што залута у мислима мојим,
док те потајно у сну дозивам.
Тајно моја, неисплакана сузо,
руке су ти планине и мора,
јако грлиш, још јаче се смејеш,
развучеш усне и тихо шапућеш.
Узеше ти, песмо,
све за шта се молиш, о чему сниваш,
а ти иста, поглед скриваш,
немо ћутиш, гледаш и постојиш.